Пустите децу и не браните им да долазе мени,
јер таквих је Царство небеско. (Мт. 19, 14)
Драги Родитељи,
У Јеванђељу по Матеју читамо како су једном приликом доводили малу децу Господу Исусу Христу „да стави руке на њих и да се помоли“ али су ученици почели да их одвраћају.
А Христос, видећи то, рече: „Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер таквих је Царство Небеско.“ (Мт.19,14) И затим „положи руке на њих и отиде оданде.“
Ове речи Христове нису упућене само тадашњим ученицима, него и свима нама данас – родитељима, бакaма и декама, свештеницима и сабранима у храму. Пустите децу, не браните им, немојте их удаљавати – ни речју, ни погледом, ни понашањем.
Када доведете дете у храм, немојте се плашити његовог немира. Немојте се стидети ако се помери, ако пита, ако нешто прошапуће, ако се огласи баш у тренутку тишине. Немојте журно да га извлачите напоље, као да је направило нешто страшно. Не укидајте му осећај да припада, да је добродошло, да је Црква и његов дом.
Драги моји, Црква није музеј тишине, него породица живих. У њој дише и стари и млади, и смирени и немирни, и зрели и они који тек уче да ходају – и ногама и душом. И као што кућа није кућа ако децу непрестано укоревамо што су деца, тако ни Црква не сме постати место где се дете осећа као у казненој установи.
Деца морају да осете да је Црква њихов дом. Да могу слободно да уђу, да стоје, да седну, да дишу. Да могу да погреше – и да буду прихваћена. Не зато што одобравамо сваки поступак, него зато што љубав претходи васпитању. А где нема љубави, нема ни истине, ни васпитања, ни слободе.
Зато вас молим, немојте се плашити да доведете дете у Цркву. Не осврћите се на прекорне погледе. Ко зна – можда баш они што гледају са негодовањем, треба да се запитају: Зашто моја деца данас нису у храму? Шта смо то погрешно учинили? Јер лако је судити, али много теже је признати да смо, као родитељи, и ми понекад изоставили оно најважније – да дете уместо забаве, уместо тржног центра, уместо утакмице, доведемо пред лице Живога Бога.
Можемо ми користити разне изговоре. Да је дете још мало. Да не разуме. Да не може да буде мирно. Али истина је да смо често Цркву доживљавали као нешто „што се мора“, па смо ту исту логику пренели и на њих. А када су долазили, нису осетили радост – осетили су само терет: „Седи! Ћути! Не мрдај! Бог ће те казнити!“
Тако смо, нехајно и несвесно, претварали храм љубави у простор страха. И онда се чудимо што одрасли млади не желе да дођу, што им је Црква страна. А у ствари, нису они напустили Цркву — него је Црква, у томе како смо им је представили, напустила њих.
Али никад није касно. Нити је иједан труд узалудан ако се чини са љубављу. Пустите их. Доведите их. Оставите их нека осете. И полако, како расту, уз љубав и благослов, ући ће у ритам Литургије. Разумеће речи. Појам смисла ће се укоренити. Добиће духовну кичму, мир, унутрашњу сигурност.
Јер дете које одраста уз Литургију, учи да свет има поредак. Да постоји неко већи од нас, али који нас љуби. Да ниси сам, ни кад је живот тежак. Да припадаш заједници. Да можеш да волиш, и да те неко воли, без услова.
Немојмо више да правимо исту грешку. Немојмо више да држимо децу по страни док ми „упражњавамо веру као обичај“. Најлепше што можемо дати детету није само књига, новац или играчка, већ искуство живога Бога. А то се не дешава у учионици, тржном центру утакмици – него у храму- на Светој Литургији, у Причешћу, у молитви, у заједници.
Пустите децу и не браните им да долазе Христу. Јер таквих је Царство Небеско.
С љубављу у васкрслом Христу,
презвитер Милорад Делић
“Let the little children come to Me, and do not forbid them,
for of such is the Kingdom of Heaven.” (Matthew 19:14)
Dear Parents,
In the Gospel of Matthew, we read how people once brought little children to our Lord Jesus Christ “so that He might lay His hands on them and pray.” But the disciples tried to send them away.
Seeing this Jesus said:
“Let the little children come to Me, and do not forbid them, for of such is the Kingdom of Heaven.” (Matthew 19:14)
And then, as the Gospel tells us, “He laid His hands on them and departed from there.”
These words of Christ were not meant only for the disciples of that time, but also for all of us today—parents, grandparents, clergy, and all those who gather in the Church.
Let the children come. Do not forbid them. Do not push them away—with words, with glances, or with attitudes.
When you bring your child to church, do not be afraid of their restlessness. Do not feel ashamed if they move around, ask a question, whisper something, or speak during a quiet moment. Don’t rush to take them outside as if they’ve done something wrong. Don’t make them feel unwelcome. Help them feel that the Church is their home.
The Church is not a museum of silence—it is the living family of God.
Here, both old and young have a place. The calm and the restless, the mature and those who are just learning to walk—both with their feet and with their hearts. Just as a home is not a home if children are constantly corrected for being children, so the Church must not become a place where a child feels like they are in trouble just for being themselves.
Children must feel that the Church is their home. That they are free to enter, to stand, to sit, to breathe. That they are free to make mistakes—and still be loved. Not because we approve of every behavior, but because love must come before correction. And without love, there is no true teaching, no real upbringing, and no lasting freedom.
So I ask you with all my heart: do not be afraid to bring your children to Church. Do not worry about the looks of others. Perhaps those who look with disapproval should be asking themselves: “Why are my children not in church today? What did I miss along the way?”
It’s easy to judge, but much harder to admit that we may have forgotten what matters most—to bring our children, not just to entertainment, the mall, or sports events, but before the face of the Living God.
We often find excuses: “They’re too young,” “They won’t understand,” “They can’t stay still.” But the truth is, many times we ourselves have seen church as a duty, something we “have to do”—and we passed that same feeling on to our kids. And when they came, they didn’t feel joy. They felt burdened: “Sit still! Be quiet! Don’t move! God will punish you!”
In doing this often without realizing we turned the house of love into a place of fear. And then we wonder why, when they grow up, young people don’t want to come. Why the Church feels foreign to them. But in reality, they didn’t leave the Church – the Church, as we presented it, left them.
But it’s never too late. No effort is wasted if it is done with love. Let them come. Bring them. Allow them to feel. And slowly, as they grow, with love and blessing, they will come to know the rhythm of the Liturgy. They will begin to understand the words. The sense of purpose will grow in them. They will gain strength, peace, and inner stability.
Because a child who grows up in the Church learns that life has order. That there is Someone greater than us—and that He loves us. That you are never alone, even when life is hard. That you belong. That you are loved, unconditionally.
Let us not repeat the same mistake. Let us no longer keep children at a distance while we practice our faith as routine and tradition alone. The greatest gift we can give a child is not just a book, or money, or toys—but an experience of the Living God.
And that experience doesn’t happen in a classroom, or at the mall, or on the soccer field – it happens in the church: in the Divine Liturgy, in Holy Communion, in prayer, and in the community of believers.
“Let the little children come to Me, and do not forbid them,for of such is the Kingdom of Heaven.”
With love in Christ,
Presbyter Milorad Delić